Uzeir Hadžibeg: ZA KUĆE I ZA ŽENE

-Nisam vala nikad nešto plaho ni hajala taj Osmi mart odkad su ga izmodali. Nešta bi se narod uzbizuhuri, ja vala jok. Veli mi Fata sabahile u nas na čardačiću pri kahvi.
-Bome sam ti ja svašta nešto uzimo svake godine sve dok mi ti ono ne reče da se ne uzima za kuće neg za žene.

-Jah, ne bi ti to nikad sam skonto da ti ja ne rekoh, bezbeli.

-Ko kad se nije imalo za besposlica ko u ovaj vakat.

-Ne znam kako je sad, ali su birvaktile učiteljice najviše hajrovale za osmi mart pa bi nadigni djecu da i nama ko nešto prirede. Jedne godine čujem oni naši se nešto došaptavaju kad su pošli leć, a sabahile čujem iz halvatića se inade pa se i počerupaše, jedno i oplaka sve dok ne izađoše i stadoše pridame da mi nešto daju zamotano, a Merima mi bilesi pjesmicu naizust izgovori. Ne znam bi li plakala ili bi hi izljubila nake počupane i krmeljive od nake miline. Bože dragi more li bit išta ljepše i draže od svog evlada.

-Bezbeli da ne mere.

-Još kad saznadoh da su oni ostavljali one pare što si him ti davo za zemićki, a gladni u školi sjedili…Evliko mi srce od miline i nake tuge za njima, ne umijem ti rijet. Posadiše me na minder, vele mati ti danas samo sjedi mi ćemo, reko nam je i babo pomoć. Tako sam ti ja presjedila na minderu ko na iglama gledajući vas hude kako ste se ispatili po kući i po kuhuinji ne bi li uradili ono što sam ja svaki dan radila. Ne htjedo vas pometat samo sam poslije dva dana čistila i smještala što ste mi uhelaćili.

Neka vala i tog marta, ne bi drugčije ni znala da sam vam zabremedet.

Uzeir Hadžibeg

fb-share-icon0