TERS NAD TERSOVIMA

U nas u mahali svakakvih insana bilo, ko kad je to od svakle stiglo, ali se sve stopilo, nanizalo i sleglo baš ko đerdan kad nanižeš od raznih boba za nečijeg lijepog vrata. Ljudi svakakvih; i ružnih i lijepih, vrijednih i uglednih, debelguzih i neuglednih, a mahala sa njima svima zajedno ko đerdan, stoji i krasi šeher grad. Svi se nanizaše i slegoše u jedno samo Sejfo, ezijat i ters nad tersovima, u drugo.

Taj bi od sabaha kreni niz sokak pa bi na sav glas rondaj i svakom koga sretne bi nađi kakvu mahanu: Te šta si se nadigo, šta si se savio ko gudalo *bem te budalo, eto te ko pet do dvanest, biva iskrivio se kad hoda. Što ne pohitiš kad hodaš polahko, jal kud hitiš ili šta si zasjeo kad sjediš. Bilesi je znao na paščad i mačke istresat tu svoju hinlu.

Što ‘no kažu: Nije ga bilo lijepo ni u putu srest pa su svi od njega bježali. Điti-biti, ha Sejfu ugledaju uleti bi u prvu otvorenu kapiju, rađe i u tuđu avliju neg njega srest i stradat od njegova oštra govora.

Imo je on ženu, a žena nije dala na njega: “Nije moj Sejfo taki, neg on tako…“ Pa bi zaplači od nemoći da dokaže svijetu da njen Sejfo nije loš čovjek. Džaba joj ga je bilo braniti kad se on pokazivo svima drugačiji sve do jedne prilike.

Bijaše to neđe pred zimu, nadošla Miljacka, haman se izlila, pa se svi iskupili da vide hoće li i dokle će izdržat nasip. Naka maksumčad se igrala, gonjala i gurkala oko naroda sve dok ono jedno ne skliznu i sleti u vodu, a ona voda mutna i prljava, Bog dao, ko da zemlja vri u kakvom loncu pa sve kipi ko da bi da prekipi pa se vrati i sve tako, a dijete namah nestade u njoj. Mater mu vrisnu, hoće za njim, ali je ufatiše, ne daju joj da skoči.

Svi gledaju u podivljalu rijeku, niko ni mukajet, sve dok se Sejfo odnekud ne pojavi, poče se izuvat grdeći sve prisutne, ko što je vazda radio, bilesi i mater od onog djeteta naruži, sve dok ne skoči u onaj kijamet i nestade ga. Nasta mukla tišina samo se čuje hurljanje vode, a onda se pojavi, najprije djetetova glava, a za njom i Sejfina, ali na kratko, jer ih voda opet povuće u se. Tako nekoliko puta dok se ne dočepaše obale i Sejfo zgrabi sohu jednom rukom, što je neko ispružio, a drugom stisno obandačenog maksuma uza se i tako ih izvukoše. Sejfo ti namah spusti malog na zemlju, presamiti ga na stranu i stade ga udarat po leđima dok maksum ne prokašlja i ne prodisa izbacujući vodu iz sebe.

Nasta vriska i veselje a Sejfo samo obuče cipele, okrenu se i ode. Ostaše svi za njim gledati i blagosiljati ga.

Od tada nikad više niko nije izbjegavao Sejfu iako je on nastavio izdjevat ljudima imena i nalazit mahane, a oni bi samo klimali glavom i smješkali se na Sejfu misleći: Moreš ti sad šta hoćeš kad si takav insan, u pravu je tvoja žena bila kad nam je govorila da ti nisi takav kakvim se pokazuješ nego samo ters i dobar čojek i to od onih najboljih što dunjalukom hode.

Na slici nije Sejfo već Horo, haman su od iste fele, a Agan zvani Horo je opet priča za sebe.

Uzeir Hadžibeg

fb-share-icon0