Seid Zimić: PISMO PRIJATELJU NA ODREĐENO VRIJEME (2)

Nešto mi govori da je danas jedanaesti novembar, a godina je 2019. Da ne bude zabune – nove ere. Priznajem, nebitno je ovo što napisah, vrijeme i ne postoji. Znam da mi vjeruješ; ni mase, ni zapremine, jedino prelazi iz oblika u oblika iz metafizike u parapsihologiju, ili obrnuto. Prošlo pismo što sam ti pisao izgleda da je zalutalo u nekoj drugoj ili trećoj dimenziji. Sreća. Bilo je lijepih sintagmi i loše interpretiranih neistina – ubile bi te.

I ja sam zalutao u dešavanjima, to je dobro. Imam dovoljno prilika da psujem i da aplaudiram glupostima; onako od srca, drsko i plemenito. Tako su nas učili, a šta smo mi druge naučili? Ništa. I to je previše. Osililo ljudsko naličje i pozira pred mrtvo-hladnim kamerama, te će poslužiti kao prilog emisiji „Dogodilo se na današnji dan“. Zabluda! Stvarno sam bezobrazan – sad bih volio da postoji vrijeme i da natenane pojasnim imaginarnu emisiju koja je još uvijek u boji, a uskoro će biti crno-bijela. Šta me briga za polusloženice …

Amire, bio sam na istoku, nekoliko konaka istočnije od današnjice. Da budem precizan; suprotno od tvoje „obećane zemlje“. Kako se snalaziš u obećanjima? Izvini, znam da nemaš pravi odgovor. Na istoku usporila historija, zapinje za čemerli-živote i periodično se zaglavi u kamene zidine unikatnih neimara. Iskušenja traže pomoć od iskustva. I tako ukrug. Upitnici i samo upitnici – i mudri Hodža Vrelac bi samo slegnuo ramenima. Šteta.

Volim što ste daleko i ti i tvoja zapadnjačka glupa preciznost: 9,99 $, jeste sitničavi u jeftinoj raskoši. 9,95 KM, širina koja nudi i nagodbu, a možemo i zaokružiti. Svi zadovoljni, krug nema oštricu. Fali ti mojih krugova.

Malo sam zbunjen košmarom što prati vas umjetnike. I ti si sa ostalima. Uštirkana elita koja ne zna zašto je „konjogriz“ plav i zašto se „bubamara“, i po knjigama i po neukoj rulji, zove bubamara! Sad si ti zbunjen. Bespomoćan. Najradije bi  podnio ostavku na titulu. Ne. Ostavka je za politiku, a ti nisi politika. Ti moraš debelo platiti raskoš svog neznanja.

Ne sudi odoka. Nije ovo filozofija. Za filozofiju trebaju ozbiljni i nadahnuti prolaznici. Planeta se trese od horor-spletki sitnih duša. Žao mi je što sam dio Planete. Nisam kriv, zar je važno što navijam za Juve i volim poznu jesen. Ne zavidim Vanzemaljcima što su počašćeni tragikomedijom višečinkom i sa moje i sa tvoje pozornice. Neću više pisati – žicu za humor si izgubio na prašnjavim prerijama. Čime si to nadomjestio? Osvetom? Suzama koje kriješ da ne vidi dijete? Novom baladom o gorskim cvjetovima? Loš izbor. Možda bolji i ne postoji. Oprostit ću ti.

Gubim se. Logično. Hronologija je dvosmjerna. Veliki ljudi ne postoje, velike ideje su apstrakcija. Ne ljuti se, ima jedino velike istine u ovim rečenicama. Saberi svoje živote i piši. Greška! Ne piši, nema ko čitati tvoje memoare ispletene lanjskim crticama. Gluho doba noći, skakuću mi slova. Možda plačem. Uvježbao sam iskreno zaplakati – mogao bih na olimpijske igre … Ako pođeš na istok, molim te, ponesi mi suvenir – onaj Kip slobode i plati ga kešom 9,99. Možda ću te potapšati po ramenu, ne zbog suvenira, već zbog našeg i izblijedjelog djetinjstva.

Seid Zimić

fb-share-icon0