Priče iz sehare: SEJO MANGUP

Sretoh jutros Seju, lokalnog mangupa. Dobre duše al stvoren samo za napravit zijana. Nikad ništa nije radio, al vazda se hvalio kako ima. Nije žalio ni podijeliti, al kad ti on nešto da ili kakvu uslugu učini to cijela čaršija zna. A dok ti ispriča o svom dobrom djelu pola dana sa njim izgubiš. Znao je reći “Ako sam sebe ne pohvalim, slabo će ko drugi.”

Helem, umjesto „kako si, šta ima“ on samo krene pričat. Pa tako i jutros pruži ruku i u svom stilu nastavi.

“Znaš koga neki dan sretoh? Starog profesora što je sij'o strah među nas djecu. Kažem ja njemu:

– O gospon profesor đe ste vi meni.

– A evo me dobri moj Sejo.

– Ohoho profesore, čuj hem dobri, hem još moj. Kad posta dobar, dobri moj profesore. Jes’ da sam bio vaš čet'ri godine, al baš da se mene sjećate, niđe veze.

– Ko se tebe neće sjećati. Hem najkrupniji, hem prvoklasne šale imao.

– Ah krupnog me majka i rodila, vele otac me na kantar vag'o. A što si me moj profo onda zbog šala vječno slao pedagogu i minuse pisao? To neka ko pedgoška?

– Sve to ima svoje. Vidiš kako si izrastao u pristojnog čovjeka.

– Nema to veze moj profo sa pedagogijom, ovo ti je novi vakat. Da ne bi rata ne bi ja nikad vidio ovu kravatu. U životu ti je najvažnije biti snalažljiv u datoj prilici. Tu ti ni diploma ni pamet ne pomaže.

– A dobro i kažeš moj Sejo. Danas je vakat, takav da ko bi gore sad je dolje i obratno. A šta ćeš tako nam je kako nam je i valja nam svima deverati.

– A što jest jest. Neg’ što si mi se to sav snuždio? Jel te to šta zadeveralo?

– Jeste dobri moj Sejo, unuk mi je bolestan. Pa evo pošao do muzičke gdje Afan svira gitaru, da vidim mogu li šta organizovati za njegovo liječenje.

– Čekaj, čekaj moj profo. Hajde da sjednemo ovdje kafu popiti pa ti meni to fino ispričaj. Moramo vidjeti šta se može pomoći. Ljudi smo pa zar nije tako?

– Ma ne bih te Sejo zamarao svojim problemima. Niko tugu ne voli.

– De bolan ne bio profesore ne pričaj meni te priče. Hajmo ‘vamo i de polako.

Helem, reče on meni šta, gdje i kako. Prifati se ja telefona, Bogu hvala onih slobodnih minuta sam imao i samo zovi. Razletili se svi i znani i neznani, ko kad imaju kojekakvih dugova prema meni i do subote sve se iskupilo. Bilo i više neg što je trebalo, al halal olsun, trebaće im za puta i tako to.

Odnijeli mi to profesoru na vrata a on umalo ne pade u nesvijest. Plače ko godina i profo i žena mu. Uđosmo mi onako đuture, hajd kad već zovu. Hej, kad i mali Afan tamo. Ja lijepih oka mila majko. Vala ako đe i zijanim neću žaliti samo da se maksum spasi. Al đe će Sejo zijanit, kad nisam u ratu vala đe ću sad, pa jel tako.

Te prije neg se rastadosmo kažem ja profesoru:

Moj profo, ono što je nekad vrijedilo sad je izlapilo. U tvoj vakat je bilo bolje znati neg’ imati. A sad ti vlada druga klima. Onaj ko ima ne treba ni znati. Danas za par stoja serbez odeš i diplomu kupiš. Na svakom ćošku fakultete otvorili pa vala imaš šta i izabrati. A da ti pravo kažem, što više znaš više te i glava boli.

Neg’ sa srećom vama svima i da mi se hairli vratite. A kad sve završite zovi na slatku, pa ćemo Afan i ja udarati u tamburu. Ne da Sejo oči svoje lijepe.”

Tako mi ispriča i ode dalje za svojim poslom, a ja ostah dumajući.

fb-share-icon0