Priča o Bajri hamalu: VODA JE K'O KALABA ŽENU

Vazda ti je Čaršija imala svoje priče, jer birvaktile nije bilo ovoliko naroda, pa se sve znalo; ko šta radi, kolko ko hajruje i od koga najviše. Znalo se ko kome pomaže i od koga se može očekivati pomoć. Ko se kod koga zadužuje i kad i kako vraća, a ko nije vratio na vakat, zašto nije, hoće li i kad će…

Znalo se i ono što se nije znalo, biva što se krilo i mislilo da se ne zna. Vjerovalo se da će nafaka biti veća ako nahraniš siromašnog, pa i mahluka i tako su počeli da vabe golubove, pa ih i danaske ima po čaršiji i neće ih, meščini, nikad ni nestat. Nek i neće, jer dok je njih biće i Čaršije, bezbeli.

Sve je bilo i bivalo, pričalo se i dodavalo, a Sarajlije su dugo pamtile i prepričavale priče o ljubavi između kakvog bogata momka i siromašne djevojke, a najduže priču o velikoj ljubavi između hamala Bajre i siromašne Hajre sa Širokca.

A saš čut i zašto!

Bio tako jedan hamal Bajro Kalaba. Hamal ko hamal, reklo bi se, ali Bajro nije bio obični hamal, jer je Bajro plaho zabegeniso Hajru, siromašnu djevojku sa Širokca. Svaku bi noć njoj pod pendžere i pjevo joj: “Curo Hajro kuriso te Bajro.”

Iako je bio finog stasa, nije bio kakvog glasa, ali Hajri bilo milo slušati ga. Znali su tako i sabah dočekati. Hajrini, bezbeli, nisu bili radi da je daju Bajri, jer kad bijeda udari na bijedu, more samo veća nastat, a ljubavi će ionako nestat, a najprije kad se nejma i kad se ne mere.

Helem, ko žensko kad zaćori ne gleda ništa osim svog dermana, te ti se Hajra jednu noć ukrade i ode Bajri u njegov kućerak.

Za koji dan joj poručiše roditelji: “E jesi šćeri razgrnula šićar sa hamalom!”. Da joj neće halalit i da će je kadli tadli od njeg uzet i kući vratit, pa nek pukne bruka.

Džaba, kad se dvoje vole i Allah je na njihovoj strani.

Prepo se Bajro da mu ne odvedu Hajru, a moro ić radit. Šta će kuće sa njom, te ti je on povede sa sobom.

I tako svaki dan. Tegli Bajro svijetu stvari, utovara, istovara, a Hajra sve za njim pristaje i kad šta mogne prileti i pomogne.

Čaršija ko čaršija, malo se ibretila pa se i obikla da ih viđa vazda skupa.

Kažu da nisu imali evlada i da su se voljeli do posljednjeg daha. Hajra je prva preselila, a domalo i Bajro. Našli ga jedno jutro na Hajrinom mezaru, naslonio se na bašluk ko da je zaspo, govorili su, baš ko da je nešto lijepo usnio.

Zadugo poslije toga, kad ko pristaje za nekim, kad jedno bez drugog ne mere, jal momak dugo voda curu, a ne ženi je, govorilo se: “Voda je ko Kalaba ženu.”.

Uzeir Hadžibeg

fb-share-icon0