HADŽIBEG: Takve ljudi najdulje pamte

– Moj Uzeire, moreš mislit, mrven šećera nejma u kući, ni sitnog ni u kocki, a granap se tek u sedam otvara, veli meni Fata sabahile. Neg ću ja nama kahvu zasladit s onim smeđim za kolače što mi je Merima ono jenom donijela.

More komotno, samo nek je sladak.

– Ja kakav će bit neg sladak, moj Uzeire. Ko šećer, samo ga malo obojili. Asli mi je malo izblijedio, ko kad je dugo stajo.

Nasu nam Fata po finđan i turi po kašiku onog šećera, a ja bez đozluka vidim da je nakav pokrupan i razabran.

Srknuh malo iz onog findžana.

Ko da ti ovaj šećer nije sladak?

– More bit, moj Uzeire, nakav je izblijedio. Saću ja tebi još jenu kašikicu.

Turi ona još jenu, promješa, srknem. Gorka, ko čemer. Malo zavrtim findžan neće li se onaj šećer rastopit i jope srknem kad ugledah do po findžana onaj šećer stoji li stoji.

Asli mu je prošo rok trajanja, dok se ne topi.

Kako ja to rekoh Fata se zagleda u onaj galon, otvori ga i istrese malo na dlan.

– Halali Uzeire, ja se posefila, mjesto šećerom kahvu ti pirinčem zasladila. Blento, blentava.

Haj, nek je sva šteta u tome.

Nešto kontam, da sam mlađi sad bi ja na nju, more bit i zagalamio što je kuća ostala bez šećera, a valjda insan nadojde s godinama i skonta da je zalud tratit vrijeme i živce na besposlice. Desi se, pogotovo starom insanu, a more bit se neko i nasmije i eto ti sevapa.

Ode Fata po šećer, a ja se nešto zamislih:

Što ti je ovaj insan? Devera, muči se i svak bi nešto ostavio iza sebe da ga ko biva upamte, a nemere, il ne umije svak, šta li. Neko čitav život sprca podižuč kuće i imanja, misleć da je nešto ostavio, a nije jadan ništa dobro, neg samo da mu se djeca imaju oko čega svađat. A neko jopet pomaže drugima i đi god makne nešto dobro uradi. Za sebe i ne haje. Takve ljudi najdulje pamte i rado ih se sjete.

Uzeir Hadžibeg

error: