Hadžibeg: SAMO TI OĆEJFI

Birvaktile su svi poštivali fine adete koje su nam stari prenijeli, a da ih niko nije savjetovo, navraćo ni nagovaro, ko što danas svak svakoga savjetuje i nagovara na svakojake novotarije, a da ni sam nije siguran u to na šta druge navraća. Nejse.

Bilo je finih običaja, kad neko preseli iz mahale da se mrven pripomogne kako ko more i umije, pa neko donese doručak, neko ručak jal večeru, a neko posjedi sa ožalošćenima i progovori koju ne bi li him okreno misli i ublažio tugu. Tad i oni što su u zavadi popuste inate, pa se počesto i izmire, jer vazda je bilo da od svakok jada bude nešto i dobro. Nekad je i ženskinje išlo po dženazama pa je bilo i bandačenja, vriske, a bome i kuknjave, pa izmodaše da se uče tehvidi ne bi li žene odvratili, da se dženaze obave u miru kako je hak i pravo. Poslije dženaza ljudi su išli pravo kućama, jer se vjerovalo ako se u nekog svrati da će u tu kuću ubrzo i Azrail svratiti. Svi išli svojim kućama osim Meša sa Ploče. Za njeg se nikad nije utvrdilo je li se pravio mahnit ili je imao falinku u glavi. Helem, taj bi Meša poslije svake dženaze svrati u nekog sve dok nisu ljudi počeli zaključavat kapije dok ne utvrde da je Meša otišo svojoj kući. Kad su ga pitali što svraća u drugih kad zna da ne valja on bi reci:

”Nisam mahnit da idem u sebe pa da Azrail dođe zamnom.”

Taj ti je Meša smrt dočeko haman u hali, jer mu je neko reko u šali da Azrail neće tamo. Pričali su da ga je Azrail strpljivo čeko i govorio mu: ”Samo ti Meša oćejfi, imam ja kad.”

Dugo se ovo prepričavalo po sijelima i jedni su se smijali, a drugi veličali Mešinu upornost i dovitljivost da utekne Azrailu, jer Azrailu još niko nikad nije uteko makar se čitav život skrivo u hali.