HADŽIBEG: Prvi post

Sigurno se svi sjećate prvog posta, ja ga nisam zaboravio do dana današnjeg, a evo i zašto.

Nije mi bio vakat za postit’, al’ ja hotio i nije druge. Veli u mene mati:

– „Haj ti zaposti do podne pa se omrsi, a ja ću ti našit’.“

Jok ja. Hoću da postim k'o i svi i nije druge.

Bila zima, sjećam se k'o danas.

Snijeg, haman do pendžera. Kad god bi moji ustani na sehur, ustanem i ja, a oni me vrate. „Još si ti mali, imaćeš kad postit’.“

Kad sam him dodijo, puste me da zapostim. Niko sretniji od mene. Kreno ja da se liguram sa djecom, a mati me obukla sve uduplo na meni. Dvoje čarape, je'ne tanke i na njih vunene, dva džempera, bilesi dva šala i dvije kape mi natukla. Spustim se ja dva tri puta niz sokak, brdu strmu i vidim nije mi dobro. Počmem se znojit’, jedva sam do kuće dotetur'o. Sa streha vise ledenice. Bilo je u nekima i po metar. Otrgnem onu ledenicu, sjednem na prag i udri, sisaj i glođi da me prođe ona stuga. Izađe moja mati i kad me ugleda veli:

– „Uzeire, sine pa ti postiš?“

„Postim, mati, postim. Mogu ja.“

– „Moreš k'o cuko brez kosti“ – veli ona. „Ne smije se, sine Uzeire, pit’ voda kad se posti.“

„I ne pijem vodu, nisam mahnit.“

– „Znadeš li ti da je ta ledenica od vode?“

„Ne znam, reko’, o'klen ću znat’.

– „Nejma veze, sad će tebi mati našit’.“

Ufati me naka muka, pomislih, sad ću ravno u Džehenem.

I niko me nije mogo ubjedit’ da nisam zgriješio i da me Allah neće kaznit’.

More bit’ sam kasnije i većih grijeha počinio i zaboravio, al’ ovaj nisam do dana današnjeg.

Uzeir Hadžibeg

error: