Hadžibeg: PRIČA

Kažu da čovjek ne mere ništa izmisliti što već nije bilo, desilo se, dešava ili će se desiti, a insanu je puno lakše kad čuje ili pročita kako nije sam u svom deveru taman da je taj od kog je čuo, jal pročito sve izmislio. Biva, što nikad nije bilo na Vratniku bilo je u u Njujorku, Beču, jal u Parizu, a ha je bilo tamo doće i na Vratnik, ne boj se. Tako ti je i sa mislima. Što nikad nije bilo u nečijoj glavi kroz nečiju je davno prošlo pa će doć u svačiju kadli-tadli, bezbeli.

Nego sam vam hotio rijet da nam je sjedila Salihovca, fina jedna žena, sa Fatom se pazila, čak iz Očaktanum mahale došla maksuz da nam ispriča svoju priču, a priča slatko iako je priča gorka, baš ko što neko umije slatko zapjevat, postarinski, milina je slušat:

“Birvaktile rađale žene bukadar djece, a preživi koje je najjače. Samo bi reci umrlo od onog dječijeg. Kako je jadnim roditeljima bilo to samo oni znaju, a i nisu imali kad tuhinjat i za njima žalit, jer su brzo dolazila druga djeca. Sjećam se kad je mati strahovala za nas, jer u kone Ramize umriješe tri meleka od grlobolje, a donaske dobiju oni sirup i začas opet na sokaku skaču.
Udala sam se mlada, moro babo ić potpisat da me hoće dat za mog Saliha. Jutrom bi on kreni na pos`o a ja bi siđi u halvat da se sa zaovama poigram beba dok ne bi svekrva zgromila na me: -Ama dolazi vamo u mutvak ti si se udala, mani se besposlice, pa bi me ti vakat uči da kuham. Tad mišljah da nejma niko goru svekrvu od mene, a kad ode na oni svjet plaho mi falila i tek tada saznadoh da mi je bila ko druga mati. Nejse. Ovo sam ti hotjela rijet, Fatma hanuma, pa nek Uzeir zapiše, more bit neko i pročita.

Druge nisu bile take sreće, ko što nije ni Šemsa s Jekovca. Sirotinja bili njih 5 sestara, a Šemsa najljepša od njih. Isprosi je Arif sa Ploče, plaho bogat bio. Ode Šemsa u Arifa, njeni jedva dočekali, jedna usta manje. Spočetka bi fino dok su kajmak pojeli, a poslje pojde Arif hodat po mejhani i u zoru dolazit, nekad ko cuko četvoronoske, a nekad bi ga hamal donesi u sepetu pa ga samo trehni prid kuću a Šemsa bi ga uvuci u ganjak da ne vidi mahala, a mahala ko mahala svi bi da vide tuđu muku i nesreću, pa da imaju koga žalit, da ne bi ko njih žalio i njihovom se mukom sladio. Samo jednom mu je prigovorila i beli bjena bila. Od tad je svaki dan dobijala od Arifa degenek. Požalila se hudnica babi i materi, babo se sažalio a mati jok, Biva vrati se čojku, trpi i ja sam svašta otrpila. Osta Šemsa u Arifa, a Arif sve gori i sve jače udara. Jednom je otišla na oni Babin zub da se baci i da prikine muke svoje, al ne mogaše da ode bez dina i imana.

Kopnila Šemsa al niko ni habera, dok jednom Arif nije došo iz mejhane potrošio silne pare pa ga nako polupjanog izbacili jer nije imo više čime plaćat rakijetinu, pa put Semse, ko biva ona mu kriva. Udaro Arif ko katil, a ona se nije ni branila već samo govorila:

-Nemoj Arife samo po stomaku tako ti dina i imana.
Osvanulo jutro, Arif se otrijeznio, zove Šemsu, galami, a sirota Šemsa osta gluha. Hećim mu reko da je bila noseća.”

I dok ona nama ovo priča maksum gura točak uz kaldrmu i ko zna kad će, i hoće li ova priča i do njeg doći!?

Uzeir Hadžibeg

fb-share-icon0