Hadžibeg: HAJVAN K’O HAJVAN

Nas nisu nikad plaho mazili nit su se ustručavali da nam pokažu u kakvom svijetu živimo i šta nas sve čeka u životu.

Još ko maksum sam zavolio životinje, a da Bogdo nisam. Mili Bože radosti moje kad nakav seljak dotjera ovcu zavezanu na kanafi u našu avliju, i još kad rekoše, sine Uzeire, ovo je tvoj Bekan i ti ćeš se brinuti za njeg.

Brino sam se i plaho je zavolio sve do pred Kurban Bajram kad me amidža Hasan probudi sabahile, veli, hodi da ti adžo nešto da. Plaho se obradovah, jer se u onaj vakat nije djeci davalo ko sad. Samo kontam šta li će mi dat. Odvede me iza kuće gdje je pasla moja ovca zavezana kanafom i stade oštrit onaj veliki handžar. Nisam ni sanjo da će do malo izvrnut moju ovcu na leđa i prerezat joj grlo predamnom, i da ću je gledat kako visi zavezana za stražnje noge dok je on guli i vadi utrobu da bi meni gurno dva vrela bubrega u ruku i veli mi, nosi, nek ti mati ispeče. Jah!

Poslije toga mi dadoše Grahu, vele ovo je Uzeire tvoja koka i ja im opet povjerovah sve dok mi je jednom mati ne gurnu pod mišku, zaveza joj noge kanafom i veli, dobro je stisni za vrat i nosi Halidagi. Sav sretan, stišćem moju mezimicu i donesem je komšiji Halidu, a on je samo uze, zavrti je i onako u behutu stavi je na panj i sjekirom joj prereza vrat. Vratim se kući, sav se upiho od plača, a mati mi veli, e beli ćeš fasovat degeneka ako ti je pobjegla.

Je’nom spomenuh materi i ocu kako su mogli ovako nešto djetetu uradit, a oni će ti u glas: “Haj Bogati pusti, i nama su naši isto tako, malo tuhinjaš i zaboraviš. Hajvan ko hajvan.”

Eto ti mog djetinjstva, do dana današnjeg nisam zaboravio, a more bit zato nikad više nisam okusio ni janjetine ni piletine. Insan k’o insan.

Uzeir Hadžibeg